"NE MOGU, MAJKA, VIŠE..." Bile su Petrove poslednje reči posle punih 50 dana borbe za život od noći užasa u Malom Orašju: Ja i dalje čekam da on dođe (VIDEO)
Dodajte Kurir u vaš Google izborPetar Mitrović (25) bio je duša Malog Orašja, mladić koji je u selo vratio omladinu, fudbal i folklor. Njegovu mladost i mirno veče 4. maja kod spomenika u Ravnom Gaju surovo su prekinuli rafali iz automatske puške.
Teško ranjen i u opštem haosu, Petar je smogao snage da pozove oca i kaže mu: "Tata, pobi nas čovek na Ravnom Gaju! Brže!".
U trci sa smrću, braća su ga vozila ka bolnici 180 kilometara na sat, dok ih je on u agoniji molio da stanu jer više nije mogao da izdrži nesnosne bolove.
U beogradskoj bolnici za Petra je počela nadljudska bitka koja je trajala punih 50 dana. Svestan da je gubi, uputio je majci poslednje reči: "Ne mogu majka, više", i preminuo 23. juna.
I danas, dok se sećamo užasa i neopisivog bola i tuge zbog Ribnikara i Mladenovca, tri godine kasnije njegova majka otvara dušu...
- Peca je sa 25 godina mnogo želeo, baš je imao mnogo želja... planirao je sve da ispuni... ali nije stigao... Radio je kao logističar, vozio je viljuškar, radio je i kući kod nas, pomagao na poljoprivredi, domaćinstvu, voleo je životinje, ovce, bio je pčelar, lovac, imao je svoje terijere i lovačke "nemce" i vidru - ovčara. I kad odem u bolnicu, kad se vratim na kapiju, imao je mačora, Paša ga je zvao, stanu i čekaju da im prenesem pozdrave iz bolnice... od Pece... Toliko ih je voleo, mačor nije poživeo do godinu dana...Psi su i dalje sa nama, svi, a mačor Paša je uginuo, bio je mnogo vezan za njega...
- Mnogo je voleo životinje, bio je fudbaler, pokrenuo je ponovo FK u Malom Orašju, pa KUD - folklor, deca su ga obožavala... vodio je decu koja su igrala na Zlatibor, na Ohrid, spremao im je ručak i baš je voleo malu decu, ali i starije i kao volonter za vreme korone nosio im je lekove, hranu, on je to pokrenuo kod nas ovde..., priča Petrova majka za Jutjub kanal Stvarne ispovesti.
- Deca posle nisu više želela da igraju, a ja kažem roditeljima da bih volela da oni nastave jer onda njegov život nema smisla... Svakog dana su išli u crkvu da pale sveće za njegovo zdravlje dok je bio u bolnici... Hteo je da pokrene ovo naše selo, želeo je da pešači do manastira Tumane, da otvori kafić gde bi se mladi okupljali, to nije stigao da ispuni, ali njegov brat je otvorio tako da se ta želja ispunila...
- Imao je najlepše oči na svetu, smejao se na sve, i na dobro i na loše, i uvek je govorio biće dobro sve, i kod kuće je samo zbijao neke šale... Kao dete, kao mali, najviše je voleo svog tatu i zvao ga je Ćapi, i morao je da ga izgrli i izljubi svaki put kad krene na posao...
Petar je nadljudskom snagom preživeo teške operacije, budio se iz kome i sa majkom pravio planove za povratak kući. Da bi ga zaštiili, njegovi najbliži su sve vreme krili strašnu istinu da su svi njegovi drugovi pobijeni... Kući se nikad više nije vratio jer su povrede bile preteške. Usledila je kobna sepsa i zauvek je sklopio oči 23. juna.
Od tog dana Petrovi najbliži se trude da ispune sve što on nije, sve njegove snove...
- I njegova braća, i svi mi, i celo selo, i svi njegovi drugari, jedan je preuzeo folklor, jedan sin kafić, mlađi je trčao da bi skupio pomoć za povređene u masakru, i na Ostrog smo išli ali bez njega i dugo mi je trebalo da skupim snage za to, a u prevozu kad smo se vraćali sanjala sam ga ... i tog dana je bio sa mnom, priča neutešna majka.
- Hranila sam ga, kuvala sam mu, sam se okretao, nije mi dozvoljavao da vidim njegove rane, samo mi je rekao: Majka, nemoj.
- Bio je užasno ranjen i zadnjeg dana osetio je da nije dobro i tog dana je zatvorio oči, nama nisu bile potrebne reči, dovoljno je bilo da se pogledamo u oči...
- Tog poslednjeg dana pitala sam ga hoćeš li da spavaš, kaže neću, pitam ga da stojim tu da ga držim za ruku, kaže drži me za ruku, pitam ga što ne otvoriš oči, što ne gledaš majku, kaže: Ne mogu majka, više... To su poslednje reči koje mi je rekao... A kasnije sam shvatila da nije želeo da u njegovim očima vidim da stvarno ne može više.
- Svi smo se nadali da će da izađe iz bolnice, svi su se nadali čak i roditelji pobijene dece...I doktori su se čudili odakle njemu tolika snaga...
Da život nikad ne staje i da sudbina može da pošalje poruku kad je najteže, svedoči i to što se od starijeg sina ćerkica rodila 3. maja, pred strašnu godišnjicu, a još jednu unučicu dočekuju takođe u maju.
- Znaju ko je Peca, vole da se igraju u njegovoj sobi, a pre nego što je došla Anja, kad je bila samo Daša, Peca je govorio da daje svoju sobu za dečju igraonicu da mu se bratanica tu igra...
- Uradila sam nešto što nisam smela ali sam osećala da to treba da uradim... Zamolila sam sina da dovede ćerkicu samo do vrata bolničke sobe, samo da je Petar vidi... Ta radost, toliki osmesi, u životu svome nisam videla toliko sreće...
- Svu decu koja su preživela u tom masakru, a bilo je sinova od mojih rođenih sestara, pa moja sinovica koja je teško povređena, volim kao svoju decu, sva ta deca su moj Petar..., seća se Pecina majka kako je to složno društvo bilo.
- Voleo je i da kuva, snajkama je spremao palačinke, ne znam ni kako je sve to stizao...
"Rekao mi je majka samo nemoj nikad da plačeš..."
- Ja i dalje nemam osećaj da on nije tu, ja i dalje čekam da on dođe... Prošlo je tri godine, meni nije prošao ni dan... Ja i dalje njega čekam... Ja znam da njega nema, ali ovo vreme koje je prošlo meni nije prošlo... Ne znam kako, ali moje vreme stoji...
- Rekao mi je: Majka, samo nemoj nikad da plačeš, nemoj da se svađate, nemojte da plačete....
- Kako živimo? Živimo kako moramo.. Moja su sreća moje unuke...
"Ne znam Peco zašto je to uradio..."
Petrova majka se seća i da ju je pitao ko je taj što je pucao...
On je mene pitao, pitao me je ko je to bio. Znači, ja po nekoj priči sam pretpostavila da je to neki tamo dečko koji je vozio žuti motor ludo ovde kroz selo i kroz Dubonu. Znači, tako sam jedino mogla da mu kažem... tog dečka, niko ne zna, niti. .. Znaju oni taj motor i znaju njega jer je baš vozio nenormalno kroz selo. A on je rekao: "Dobro, kaže, a zašto je to uradio? " Pitao me je.
Ja kažem: "Ne znam, Peco. Zato što nije normalan, zašto bi neko to uradio? " E, toliko o tome, ja kažem. Onda je već počeo da menja boju i, znači, ja sam odustajala od te priče. Znači, kad je nešto pomenuo, pitao, kratko sam mu odgovorila, mislila sam biće bolje, pričaće o tome.
- Ja ne znam da li bi nešto moglo da umanji našu bol ali meni bi najdraže bilo da je nastradao one noći kad su i oni, jedino to je prihvatljivo, a ovo da on živi, jede, diše, a da naše dece nema to je sve neprihvatljivo...
- Naša deca njemu ništa nisu kriva, ništa mu nisu uradila da bi tako nešto uradio... da su se oni njemu zamerili bilo šta, oni su jednostavno pozvali njega na piće tu noć da im se pridruži...
Kurir.rs/Youtube Stvarne ispovesti